Pola veka nakon zabrane predstave od strane Tita: Životna ispovest Bore Draškovića
Dodajte Kurir u vaš Google izborProfesor i čuveni reditelj Boro Drašković pre nekoliko dana proslavio je 91. rođendan. Diplomirao je režiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu u klasi Huga Klajna. Od 1959. režira u Narodnom pozorištu u Sarajevu, a 1965. godine postaje stalni reditelj Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. U Sarajevu i Beogradu režira niz predstava, među kojima su i Joneskova "Ćelava pevačica" i Sartrove "Prljave ruke". Drašković se vinuo u vrh režije u Jugoslaviji, a u to vreme 1969. njegova predstava "Kad su cvetale tikve" Dragoslava Mihailovića bila je vrh progresivnog teatra.
Na zahtev predsednika SFRJ Josipa Broza Tita i beogradskog gradskog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, uprava i glumci Jugoslovenskog dramskog pozorišta su skinuli tu predstavu s repertoara iz političkih razloga. Zbog te zabrane Boro Drašković je odlučio da ne radi u pozorištu. Snimao je igrane i dokumentarne filmove i televizijske drame ("Horoskop", "Usijanje", "Život je lep", "Ubijanje kitova", "Zapisi iz Kine", "Kuhinja" i mnoge druge) i pisao knjige o režiji ("Promena", "Lavirint", "Paradoks o reditelju" i mnoge druge). Godine 1976. bio je suosnivač katedre za režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Predavao je i na mnogim univerzitetima od Sarajeva do SAD, Indije, Kuvajta, Norveške... Prošlog petka, posle pola veka, vratio se u JDP, a u nedelju je predstavio svoja sabrana dela i na Sterijinom pozorju.
- Najpre da zahvalim izuzetnom izdavaču "Prometeju", koji je zaista uradio ogroman posao. Ne znam koliko ste bliski izdavanju knjiga, ali napisati ovoliko knjiga je lakše nego ih izdati. Sve ove knjige su zapravo moji advokati koji bi hteli da me možda brane, jer sam smatrao da u svom životu ne treba da ostavim polovične stvari. U ovim knjigama je dokazni materijal toga što sam radio - rekao je Drašković na promociji gde su se ponovo okupili njegovi studenti.
Pomenuli ste polovične stvari i želju da ništa ne ostane nedovršeno. Postoji li ipak nešto pred čim ste ustuknuli?
- Kada sam bio mlad, bio sam sportista, bavio sam se skijanjem i skokovima u vodu. Imam i dokaz jer sam lomio nogu dva puta. Dugo sam kao mladić u Mostaru hteo da skočim sa Starog mosta. Ako znate to mesto, to je ritualno mesto gde svi mladići koji hoće da se ožene pokažu kako su hrabri. Ja se tad nisam oženio, plašio sam se i nisam skočio. To mi je ostalo kao jedan greh.
Međutim, posle mnogo godina dobio sam jedan divan izveštaj o predstavi na tom mostu, gde je počela strašna bura i gde je moj student Haris Pašović rizikovao svoj život i život svog saradnika da bi održao predstavu i sprečio da vetar odnese čoveka. To je bila jedna velika pouka.
Kada govorimo o burama u pozorištu, zabrana predstave "Kad su cvetale tikve" ostala je upamćena kao tektonski poremećaj o kom se i danas priča. Kako sa ove distance gledate na vaše izgnanstvo iz pozorišta?
- Pošto je predstava zabranjena, a niko u pozorištu je nije branio, nisam mogao da ostanem u JDP i otišao sam. Neke godine sam se teturao kroz tu zabranu, pokušavajući da snimim novi film. Nisam znao koliko će moje izgnanstvo trajati i stalno sam verovao da ću da se vratim, ali život je nepredvidiv. Srećom, posle 50 godina sam se ipak vratio sa ovim knjigama.
Stiven Spilberg je jednom prilikom rekao da ako želite umetnost i režiju, treba da stavite glavu u čeljusti lava. Da li vredi staviti glavu u čeljusti u ovom poslu?
- Režija je izuzetno mesto gde morate sve da kažete, ma šta se desilo. Ni gluma nije lakša, to je isto mesto krajnje ispovesti.
Taština i oholost nestaju pred pravom umetnošću. U Indiji sam upoznao glumicu čijeg su muža, reditelja i glumca, ubili na ulici tokom predstave u pola belog dana jer nisu hteli da je prekinu pred naoružanom bandom. Posle izvesnog vremena vratili su se s novim glumcem i odigrali predstavu do kraja. Umetničko delo je bitno kao i sam život - ne važnije, ali jednako važno.
Putovali ste mnogo. Kina, Samarkand, Indija... Jedna od vaših knjiga nosi naziv "Leptir". Kakvo je vaše viđenje čuvenog "leptirovog efekta"?
- Fizičari kažu da kad leptir pomakne krila, počinje haos, a meni se činilo da kad leptir mahne krilima, počinje i sklad i zato sam hteo da to bude na naslovnoj strani. O efektu leptira i slučaju sam u Kalkuti razgovarao sa čuvenim rediteljem Satjadžitom Rajom. Tada mi je on pokazao tri lista papira, zabeleške njegovog oca koji je bio najbliži prijatelj prvog indijskog nobelovca Tagorea. Otac je to beležio u razgovoru neposredno nakon što je Tagore umro. Pročitao sam ih, verujte mi, ali ne smem da vam kažem nijednu rečenicu sa te tri strane.
Svojevremeno ste učestvovali u osnivanju Akademije umetnosti u Novom Sadu. Koliko vam je taj pedagoški rad pomogao nakon svih zabrana?
- Došao sam u Novi Sad i bio u srećnim okolnostima da otvaramo akademiju. Moram da kažem da sam na neki način na toj akademiji možda i izlečio svoj život. Prvi čovek koji je posetio tu akademiju bio je Piter Bruk, najbolji reditelj u to vreme i sve do danas. Ja sam ga zamolio da dođe i on je došao, što je zauvek ostala velika posveta. Zbog toga akademija i rađa tako sjajne glumce i reditelje.
Projekcija mog filma iza polarnog kruga
Danas je planirano da o vama govori i Boris Isaković.
- Boris Isaković nije mogao da prisustvuje skupu jer je na putu zbog veoma važnog posla. Njega mnogo cenim kao glumca. Voleo bih da je tu da vam ispriča kako sam dobio nagradu od publike u Moskvi za film "Vukovar jedan priča". Bio je to njegov prvi film, a možda i naš jedini koji je prikazan iza polarnog kruga.